Kako više ne bežati od svojih emocija?

2 Antworten
healing490Danas sedim u miru svoje bašte, koja je za mene jedno od najprijatnijih mesta na planeti. Posmatram decu u obdaništu preko puta, kako trče, vrište, plaču i smeju se kako im dodje. Danas razmišljam o ljudskim emocijama.
Ako neko voli dobru porciju entuzijazma, ljubavi, moci, znanja to sam definitivno ja. Ponekad me emocije toliko ponesu da mi se cini da ceo Univerzum peva zajedno sa mnom. Ako je neko advokat toga da smo mi kreatori naše realnosti onda sam to ja. To saznanje da nismo nemoćni, da naša sudbina nije odredjena nečim izvan nas, to je nešto što želim svakome. I svaki moj tekst će uvek ići u tom smeru, da onome ko ga čita da osećaj da ima kontrolu nad svojim životom. Da nije bespomoćan.
Definitivno se isplati naučiti kako sebe korak po korak podići iz depresije do sreće i radosti. Kako promeniti pogled na svet. Kako se i u lošoj situaciji osetiti dobro. Taj zanat spada u znanja koja vas čine gospodarem svog života. To je kao čekić za kovača svog života.
A opet, tu su, skoro isto toliko cesto i negativne emocije. Nije mi teško da priznam. Kada se umirim, i ne ulažem nikakav napor da podignem svoju vibraciju, desi mi se da neka tiha ali uporna emocija ispliva.  Ljudi me ponekad pitaju, kako odguravam od sebe tugu i nemoc.
Iskren odgovor je, ne guram. Učenja zakona privlačenja nas mogu zavesti da svoje negativne emocije vidimo kao nešto od čega treba pobeći. Nešto što treba hitno izolovati, staviti u karantin, i sto pre moguće potrčati u smeru željenog. Tužni ili razočarani nismo sebi dovoljno dobri. Biti manje nego optimističan nam se prosto čini kao zabranjeno stanje.Kako osetimo negativnu emociju, mi smišljamo način da se izvučemo iz nje. Da pobegnemo. Da skrenemo fokus. To je ono što nas zakon privlačenja uči, zar ne? Okreni glavu, gledaj na drugu stranu.Nemoj sedeti u lošim emocijama, jer hej, postoji opasnost da ćeš privući još toga. I onda dolazi stres, um se pita “Kako da hitno promenim priču?”. Naravno, oni koji su naučili zanat mogu da brzo promene priču i juhuuuu…eto olakšanja. Ja ću biti hrabra sada i reći, da je to olakšanje samo privremeno.
Jer, pitam se sledeće, ako ja kao poznavalac zakona privlačenja i svih trikova iz šešira podignem vibraciju…zašto ona posle opet padne? Zašto lepo ne ostane tamo gde sam je podigla? Zašto je olakšanje samo privremeno?
Kada znamo šta ne želimo, znamo šta želimo. Što i jeste istina. Ali, koliko dugo možemo bežati pre nego što nas osećaj od kojeg smo bežali ponovo stigne?
Dakle, mozda Zakon Privlačenja ne uči baš to što sam ja ranije mislila da uči. Možda sam neke delove, koji su takodje veoma bitni prečula. A možda i nije bitno šta Zakon Privlačenja uči, ako meni moje lično iskustvo kaže nešto drugo. Valjda sam ja sebi ipak glavni učitelj.
Šta ako je sasvim ok osetiti negativnu emociju BEZ da odmah počnemo da “radimo” na njoj. Bez toga da odmah krenemo da je promenimo. Rečenica “Tu sam gde sam.” ima izgleda veće značenje nego što sam joj ranije dala. Tužna sam? Tu sam gde sam. I am where i am. Razočarana sam? Tu sam gde sam. I am where i am.
Odoleti onom prvom naletu potrebe da se pobegne. Jer iskreno, ako negativna emocija nije neprijatna, onda i nije neka posebna negativna emocija. Ako tuga ne zaboli, ako nemoć ne zaboli onda je zapravo ni ne osećam. I ako mi se desi da upadnem u neku od njih, sasvim je prirodno da se neću osećati bajno.
Možda ako ostanem u toj emociji neko vreme. Ovde ne pričam o danima i mesecima već o minutima. Ili satima. Ako sam tužna i isplačem se. Ako sam besna i udarim jastuke. Ako sam nemoćna i dozvolim sebi da budem nemoćna. Možda, …možda je to ono što mi je potrebno.
Za razliku od “Oh, osećam tugu, kako ono beše proces da izadjem iz tuge? Koja ono beše emocija na emotivnoj skali iznad tuge? Treba mi hitno proces. Možda pitam nekog učitelja da mi pomogne da podignem vibraciju…”
osetite sledeći tok misli
“Oh…osećam tugu. Osećam. Ne bežim. Puštam sebe da je osetim. Ne bežim od sebe. Volim i prihvatam sebe sada i u ovom raspoloženju koje nije bajno. Tu sam, prisutna”
Meni je iskustvo pokazalo, da ovaj drugi stav čini da emocija samo bude tu neko vreme i onda prodje kroz nas. Neprijatno je, da. Neugodno je, itekako. Ali ako pustimo emociju da bude tu, u nama…ona posle nekog vremena sama izbledi. Jer smo je konacno primetili. Kao da je postar koji želi da nam donese poruku, i kada primimo poruku postar može da ide dalje. A do god bežimo od te emocije, poštar će da zvoni na vrata, da lupa, da kuca na prozore. Bolje je otvoriti mu vrata i primiti paket.
Negativna emocija ne ostaje dugo. Da, moguće je da ćete se isplakati. Moguće je da ćete se osećati nemoćno možda čak i nekoliko sati. Moguće je da ćete pokušati da pobegnete od tog poštara kroz hranu, cigarete, alkoho, trening u teretani. Ili ćete čitati knjige za samopomoć, nesvesno pokazujući sebi “Ovakav kakav sam, nisam dovoljno dobar sada. Moram hitno da se popravim. Da podignem vibraciju. Da izmenim nešto na sebi pokvarenom.” To je vrisak iznutra koji kaže “Ovde je neprijatno, izbavite me odavde!!!”
To je onaj deo nas koji traži da ga prihvatimo. Jer do god trčim ka Vortexu i dobrom raspoloženju da bih se izbavila iz neprijatnog, ja samo pojačavam tvrdnju da je neprijatno neprihvatljivo. Da sam ja kada sam tužna ili nemoćna neprihvatljiva. A to je baš ono što je potpuno suprotno onome što želim. A to je bezuslovna ljubav. Voleti sebe nezavisno od toga u kom sam emotivnom stanju. Gde je tu bezuslovna ljubav ako se volim samo kada sam u Vortexu i skakućem okolo u entuzijazmu?
To je ono što nas je društvo učilo. Budi nasmejan, sedi pravo, lepo se ponašaj za stolom i bićeš voljen i pohvaljen.
A šta je kada plačem? Šta je kada mi nije ni do čega? Ko me onda voli?
Do god hitno povravljamo sebe, čim smo sebi manje dobri, mi zapravo sami sebe kažnjavamo na isti način kao društvo ili roditelji.
Kada smo bili deca, želeli smo da nas roditelji vole i kada smo razmazni od suza. I kada smo neuspešni. I kada dobijemo jedinicu. I kada izgubimo posao. I kada nas partner ostavi. Neki od nas, kao ja, su imali tu sreću da su roditelji uvek bili tu. Ali u mom slučaju društvo nije. Da bih mogla da uspem i uživam u svemu ovome što me sada okružuje, ja sam dugo godina morala da pod tepih gurnem i strah i paniku i osećaj da sam lošija od drugih. I da se fokusiram samo na uspeh. Jer u mom sistemu verovanja tokom 20 godina je uspeh i biti najbolji bilo ono što je garantovalo preživljavanje. Samo najbolji opstaju. Padni, i ostaćeš dole. Ako se sama ne podigneš, nema ko da te digne. Samo snažne žene ostaju u igri. Samo ako si posebna u svim oblastima možeš imati lagan život. Da, to su te misli koje su meni ulivale strah i bežeći od njih sam postigla sve što sam postigla. Moj mozak je povezao da je neuspeh finansijski ili poslovni životno opasan. Ako sam neuspešna, nema me.
Ironično, ali veći deo uspeha i luksuza oko mene je rezultat bežanja od straha da slabi ne preživljavaju.
I nekako imam osećaj, da nisam jedina koja je ovaj osećaj vukla sa sobom. Seti se ti trenutaka kada te panika uhvati kada pomisliš da nešto što želiš nikada nećeš postići. Ili kada pomisliš da su svi bolji od tebe.
Uprkos tome što sam postigla sve što sam želela, karijeru, novac, ugled, sigurnost, značaj, …osećaj straha je ostao. I nema tog dizanja vibracije koji može da trajno izmeni onaj osećaj straha koji ispliva, kada se um umiri u meditaciji. Kada sretnemo sami sebe. Onaj deo sebe koji nemilosrdno postavlja pitanja.
Jedino što može da promeni taj osećaj je prvo,da budem prisutna u njemu. Da, strah je tu. Grozan je. Iako znam da je nerealan, ne bežim više od njega. Ne započinjem još jedan fenomenalan projekat na poslu, da bih kroz još veći uspeh sebe oslobodila straha od neuspeha. Ne, ovaj put samo sedim tu, i puštam svoj strah da prodje kroz mene. To možda znači i neku suzu i neko priznanje da nisam u svemu baš tako savršena kao što bih volela. I da budem uz sebe. Bezuslovno.
I onda…osećaj prodje. Ono čemu se ne opiremo više nas ne proganja. Posle tog suočavanja sa sopstvenim strahom, po prvi put u mene ulazi jedan novi mir. Um je miran, ali i duša. Shvatam, meni uspeh više nije potreban da bih preživela. Odavno sam preživela. Moje preživljavanje nikada i nije bilo uslovljeno mojim uspehom. I da ništa od ovog sto sam postigla nisam postigla, ja bih sada isto sedela negde u prirodi i bila ja. Imala bih dovoljno vazduha, vode, hrane i ljubavi od dragih osoba. I pre svega bih imala svoju ljubav. Onu, koju sada pronalazim.
Strah je bio neopravdan. Naučen. Preuzet od društva. Samo najbolji opstaju…smejem se…kakva glupost. Kako imbecilno verovanje. Koje kao demon tera još milione ljudi tamo napolju da jure uspeh zapravo bežeći od straha da neće biti najbolji. Pa šta ako nisam najbolja? Kad bi samo najbolji opstajali ostalo bi nas vrlo malo na planeti. Evo, ja sam primer uspeha. Ja sam u mnogočemu najbolja. I šta sad? Stigla na cilj i kuda sad? Dokazala sam šta sam imala i šta sad?
Ja stojim uz svoju slabost. I stojim uz to da nisam savršeno biće. Bezuslovno volim i prihvatam sebe. I dozvoljavam sebi uspehe, neuspehe, radosti, tuge…hoću da budem kompletna. Sada kada znam da mi uspeh nije neophodan, želim da kreiram samo iz igre. Čak mi je i neuspeh donekle privlačan. Zanimljiv. Kako je to ne uspeti? Koja sloboda…sada kada sebi dozvoljavam i to iskustvo. Kao dete koje je stalno bilo u finim pantalonama koje ne sme da isprlja u igri i odjednom dobilo dozvolu da se valja u blatu. Kao neko ko sebi dozvoljava da konačno zakasni na posao. Ili ne preda projekat na vreme. Smejem se slatko… Neuspehu, moj novi prijatelju…evo me, stižem!
Hoću da znam da mogu da se podignem uz skalu emocija kada god poželim. Ali i da mogu da ostanem dole i da se ne penjem, ako mi se ne penje. Ja sam čovek i imam pravo na suze, na greške …
I ovo saznanje je baš to svetlo, koje donosi mir.
Da li to sada znači da treba da zaboravim sve što znam o fokusu i dizanju vibracije i kreiranju nove realnost? Ne, nikako! Jer ova znanja sva zaista funkcionišu. Kreiranje je zaista moguće i menjanje vibracije takodje. To je kao da učite da koristite četkicu i boje da bi naslikali sliku. Ali je ne slikate više zato što vas boli da vidite prazno platno, već jer vam se slika. Kreator u vama ne beži više ni od čega…več kreira iz zadovoljstva.
Kada pustimo naše strahove da prodju kroz nas, naše prirodno stanje sreće i mira će se samo vratiti i uspostaviti. Abraham je ipak bio u pravu….naša prirodna vibracija je vibracija mira i ljubavi. Samo, ona nije nešto na čemu moramo teško da radimo da bi se dizali…ova vibracija je prirodna posledica toga, što odlučujem da u potpunosti prihvatim sebe.
Moja bašta nikad nije bila lepša nego danas. Jer su se u njoj susreli pravi mir spolja i pravi mir iznutra. Onaj pravi mir….Mir duše.
Sa ljubavlju svima
Mina
tenerife

Nestrpljenje je moja slabost, kako da se toga rešim?

2 Antworten

Kako izaći na kraj sa nestrpljivošću?

Pored pitanja “Kako da privučem više novca?” ovo je definitivno jedno od najćešćih pitanja koje dobijam.Vi znate da ja najradije pišem originalne tekstove direktno iz moje kutije čarolija i iskustava. Ovaj put ću vam prevesti jedan tekst na ovu temu, iz razloga što je u njemu jednostavno sve rečeno. Tj. skoro sve. Dozvoliću sebi slobodu da na nekoliko mesta ubacim dodatna objašnjenja ili jednostavno moje cenjeno mišljenje, kako bi vama (na onom poznatnom zlatnom tanjiru) bilo što bolje objašnjeno ono što vas zanima.
Nestrpljvi ste da počnem? E, pa, nadam se da je ovo poslednji put da ne znate kuda sa nestrpljivošću :=)
tenerife
Dakle.
Kaže se da je strpljenje jedna od vrlina. Kad nešto želimo treba da se strpimo. I uprkos tome, naše društvo je prepuno nestrpljenja. Stojimo ispred mikrorerne i kuckamo prstima po radnoj površini. I tih 90 sekundi, koliko je potrebno da se jelo zagreje nam deluju preduge. Postoje sada i televizijski programi za ljude koji imaju koncentraciju zlatne ribice. Neki ljudi se naljute kad treba da čekaju u redu i zastoj na autoputu može mnoge da dovede do usijanja.
Moglo bi se reći da je većina ljudi koje poznajemo vrlo nestrpljiva. Ali zašto je to tako? Da li jednostavno nismo prirodno stvoreni za strpljenje ili postoji drugo objašnjenje za to?
Pogledajmo prvo šta je zapravo nestrpljivost. Nestrpljivost je jedna od reakcija koje dolaze iz straha. Na primer iz straha da neko nikada neće postići svoj cilj. Ili straha da ćes  propustiti nešto. U oba slučaja se radi o strahu da nešto što želiš i misliš da ti je neophodno nećeš imati. Ovaj strah vodi do potrebe da ljudi kontrolišu ne samo rezultat svojih napora već i NAČIN na koji taj rezultat treba da se dogodi. Evo jednog primera:
Robert je zaposlen u jednoj velikoj firmi. On čeka očajnički na unapredjenje koje je njegov šef još pre nekog vremena pomenuo. On radi noću, radi preko vikenda i totalno se trudi da ispoštuje sve termine i očekivanja. Ali, oseća se totalno frustrirano – zašto mu konačno više ne daju njegovo unapredjenje? On misli u sebi “Nemam živaca više da čekam”. Ali, sa druge strane, već je uložio toliko truda i muke, da bi sad bio budala kad bi sve to bacio u vodu. Ne, on će da se bori i odlučno čeka na unapredjenje. I kada ga dobije sve će biti dobro.
Razočaranje koje Robert doživljava bazira na njegovom nestripljenju – njegova reakcija na strah da tog unapredjenja nikada neće ni biti. Šta ako ga zaborave? Šta ako nikada nisu ni nameravali da ga unaprede? On se oseća nemoćno i zaglavljeno. Počeo je da stalno misli na to unapredjenje i da veruje da će ono sve promeniti na bolje. Ali, šta će se tačno promeniti? Šta on zapravo očekuje od toga? Više novca? To sigurno. Priznanje? Možda. Više poštovanja? Mošda. Manje posla? To sigurno ne. Više radosti u životu? Ne baš.
Robert bi trebalo da sedne i da razmisli, šta je to što on ZAISTA želi. Šta za njega znači ovo unapredjenje? Recimo da on u ovom primeru misli, da će kroz unapredjenje biti više cenjen na poslu. Imaće višu poziciju u firmi. Imaće više moći i odgovornosti. Konačno će dobiti priznanje na koje čeka već godinama. Ali da li će to zaista rešiti njegov problem? Jezgro problema je da Robert veruje da ga ljudi ne cene. Ni jedno unapredjenje ne može ovo trajno da promeni. Naravno, unapredjenje će ga nekoliko dana učiniti srećnijim. Možda čak i nekoliko nedelja. Ali ovo raspoloženje neće dugo trajati i Robert će ponovo upasti u svoje nezadovoljstvo koje ga prati godinama. Ponovo se neće osećati priznato, zato što se on tako oseća u dubini duše. Tražiti spolja rešenje za neki problem koji leži iznutra ne funkcioniše.
Ali Robert se odlučio da je baš ovo unapredjenje jedini način da podigne svoj osećaj vrednosti. On pokušava da kontroliše NAČIN. On pokušava da aktivno utiče na svoju okolinu i da natera okolnosti da mu daju ono što želi. Kada bude dovoljno radio oni moraju da mu daju unapredjenje. To je njegovo verovanje. Iako to unapredjenje uopšte nije samo po sebi to što on želi. On jednostavno želi da ga cene. I pokušava na najteži i najlošiji način da to postigne. Osećaj vrednosti može da se postigne na različite načine. Pravi osećaj vrednosti može da dodje samo od nas samih, iz nas samih. Robert se drži verovanja (blokade) koje bi trebalo da izmeni. Samo tako je moguće da počne da se oseća bolje. I tek kada se to desi, može da mu se desi da dobije ovo unapredjenje (sasvim lako, bez da se žrtvuje) kroz promenu stava (vibracije).
Dakle, šta da radiš kada si u nekoj situaciji u kojoj se osećaš nestrpljivo i frustrirano?
  • Prvo prepoznaj da imaš strah da ne dobiješ ono što želiš. Kada bi zaista 100% verovao da će da se desi to što želiš, onda ne bi mogao biti nestrpljiv. Radi na tome da u sebi smanjiš ovaj strah i otpustiš. (tako što ćeš se tešiti i skrenuti pažnju na druge teme u životu).
  • Seti se da to što želiš, želiš iz nekog mnogo dubljeg razloga. Saznaj koji je to razlog. Možda stvar nema veze sa novcem. Možda je iza toga neka od tvojih osnovnih potreba (potreba za ljubavlju, slobodom, društvom, …) koju veruješ da sada nisi u stanju da ispuniš.
  • Koncentriši se na tu potrebu koja stoji iza želje. Reci sebi da postoje MNOGI načini na koje univerzum može da ti ispuni tu potrebu. Ti NE MORAŠ (i ne možeš, i ne treba da, i bolje nemoj) da kontrolišeš način na koji će to da se dogodi.
  • Oprosti se od potrebe da svoj cilj postigneš na odredjeni način. Oseti olakšanje koje će doći onog trenutka kad otpustiš kontrolu.
  • Ovde pomažu rečenice kao “Puštam kontrolu i dozvoljavam da mi se da to što mi je zaista potrebno.” i “Univerzume/Bože, ti znaš sta meni treba, prepuštam to u tvoje ruke”.
  • Meditiraj. Kada umiriš svoje misli imaćeš priliku da jasno osetiš šta se zaista dešava u tebi. Šta ti je zaista bitn? Da li je to super sportski auto ili ono što za tebe taj auto predstavlja? Mi smo danas toliko zaposleni da od galame oko nas ne čujemo svoje unutrašnje biće. Provedi bar par minuta dnevno tako što ćeš mirno sedeti i slušati. Iznenadjićeš se onime što ćeš čuti.
  • Obrati pažnju na znake tvoje manifestacije – jer će univerzum početi da ti donosi stvari i dogadjaje koji predstavljaju baš ono što zaista želiš. Dakle, ako želiš da budeš više voljen može da ti se desi da ti neki član porodice ili neki prijatelj iznenada kaže da te voli. Ili da ti neki poznanik da kompliment. Prepoznaj ove dogadjaje kao manifestacije tvoje nove vibracije. I nastavi da se koncentrišeš na to što zaista želiš.
  • Preduzmi inspirsane akcije. Kada primetiš da si frustriran i pokušavaš da nekom akcijom nateraš neki dogadjaj da se desi, tada postaješ agresivan. (i radiš zapravo protiv sebe) Pokušavaš da preuzmeš posao koji zapravo nije tvoj, nego posao univerzuma. PREKINI ISTOG TRENA. Idi i izmeditiraj i čekaj da ti padne na pamet ideja šta da uradiš sledeće. Ne teraj ideju da ti padne na pamet…nego pričekaj. Može trajati i nekoliko dana. Ne idi sa silom. Pusti da budeš nošen. Seti se: ako akcija nije inspirisana i zabavna onda nešto radiš pogrešno.
Uzmimo jedan drugi primer, nešto površniji. Karin želi novi stan. Ona zna zašto želi novi stan. Više prostora, soba za goste, radna soba i veliko kupatilo. Već neko vreme vizualizuje taj stan i te vizije joj prijaju. Ali…ona zna da prvo mora da zaradi više novca da bi mogla da plati veći stan. Radi već mesecima na jednom projektu koji bi trebalo da joj donese dodatni novac. Ipak, projekat nikako da se završi. Uvek nešto smeta. I ona zna da ako ne dobije taj projekat da neće moći da sebi priušti novi stan. Postaje nestrpljiva i frustrirana.
No…zaboravila je jednu činjenicu…a to je, Univerzum bi mogao da joj donese veći stan za istu cenu kao njen sadašnji, ili da joj organizuje novac na neki drugi način koji nema veze sa njenim projektom. Ali njen strah, da nikada neće preći u veći stan je tera da kontroliše način na koji će doći do novog stana – naime kroz završetak tog projekta. I to je maksimalno frustrira! Kada bi Karin priznala da joj je samo bitno da ima više prostora u stanu, NEBITNO kako će to da joj dodje, napravila bi veliku razliku u svojoj vibraciji. I onda bi lakše i brže manifestovala to što želi.
Kada ograničimo mogućnosti, ograničavamo energiju!!! I kada energija ne može da teče, manifestacija ne može da se desi.
Sledeći put, kada osećaš frustraciju i nestrpljenje seti se toga da su sve negativne emocije samo pokazatelj toga u kakvoj si vibraciji. Ti si taj koji misli tvoje misli, i upravo misliš misao koja se NE POKLAPA sa mišljenjem tvog unutrašnjeg bića na tu temu. (kada ti misliš “Samo ovaj muškarac može da me učini srećnom” tvoje Unutrašnje Biće se nimalo ne slaže sa tobom i okreće se za nekim drugim likom na ulici. A ti se osećaš frustrirano.)
Tvoj zadatak je da pronadješ misli na sve teme, koje se poklapaju sa tvojim unutrašnjim biće. I da polako malo po malo menjaš svoj pogled na svet. I svoje raspoloženje. A kada se bolje osećaš, počećeš da dobijaš sve to što ZAISTA želiš.
Originalni tekst možete naći ovde, na strani Deliberate Receiving:http://www.deliberatereceiving.com/wie-man-ungeduld-ueberwindet.html#axzz344zJCxMe
Copyright(c) 2010. Melody Fletcher. All Rights Reserved. Visitwww.deliberatereceiving.com for articles and information on the Law of Attraction and sign up to receive the free e-book and audio“Deliberate Receiving – How the Law of Attraction really works”.