Lečenje emotivnog tela i oslobadjanje tereta – Moj lični primer
Hinterlasse eine Antwort
Daću vam primer iz mog života.
Na poslednjoj godini studija, polagala sam svoj poslednji ispit. Posle ovog ispita čekao me je diplomski rad koji je već bio dogovoren sa profesorom. Pošto sam studirala već neko vreme, moja viza je zavisila od ovog ispita. Kao vredan student, nisam se previše brinula i znala sam da ću ispit položiti i nastaviti dalje sa diplomskim. Ispit sam naravno položila i nakon dobijanja najbolje ocene srećna otišla u šetnju po gradu. Moja budućnost je počela da dobija divan oblik. Sve je bilo lepo i jasno. Čak sam znala i gde ću dobiti posao. Sve je bilo savršeno.
Telefon je zazvonio. Profesor kod kojeg sam bila na ispitu se javlja. Izvinjava se zbog neprijatnosi ali govori da ne može da mi prizna ispit. Zbog neke greške u sistemu, ispit koji sam ja polagala već dve godine nije bio dovoljan kao uslov za dalje. Njemu to nije bilo poznato. Meni to nije bilo poznato.
Još dok sam razgovarala sa njim ogroman talas panike krenuo ka meni. Bivalo mi je jasno koje posledice će ovo imati na moj život. Samo zbog tog jednog jednostavnog predmeta, morala bih još pola godine da studiram. Izgubila bih vizu, izgubila temu za diplomski rad. Ostala bez novca i čitave studije bi bile dovedene u pitanje. Morala bih da napustim zemlju. Borila sam se snažno da me taj talas panike ne potopi, zadržavajući pribran glas na telefonu. Da li možete bilo šta da učinite za mene, pitala sam profesora. Ne, mogu samo da vam kažem uslove za sledeći put.
Nakon razgovora spustila sam slušalicu. Osetila sam se bespomoćno, očajno i došlo mi je da vrištim u panici. U sred grada, sama na klupi. Bez ikoga ko bi mi pomogao u tom trenu. I nemoćna da nešto izmenim. I to sve ne mojom krivicom. Tlo pod nogama je nestalo i osećala sam se kao da propadam. U mom svetu je u tom trenu moja egzistencija bila dovedena u pitanje. Delovalo je nestvarno. Emocija je bila toliko jaka, da je moja svest odlučila da je to previše.
Skočila sam na bicikl i krenula da vozim kao luda. Ni sama ne znam gde. Beg od emocija. Nisam sebe pustila da zaplačem, već sam snažno vozila. Još čujem vetar oko svoje glave i okretanje pedala. Dok sam tako vozila naletim na prijatelja koji je upravo krenuo ka fakultetu. Stala sam i u jednom dahu mu objasnila problem. On me je istog trena poveo na fakultet kod jednog drugog profesora koji je bio u nekom odboru. Čim smo stigli, profesoru sam objasnila situaciju i onda je on pozvao ovog kod kojeg sam upravo imala ispit da vidi u čemu je tačno problem.
Da skratim priču, profesori su odlučili da mi se ispit prizna, jer je greška bila u sistemu i ja nisam bila obaveštena o tome. Pored toga, ja sam bila dobar student i ne bi bilo u redu da zbog sporednog predmeta izgubim mogućnost da završim studije.
Istog trena je sve bilo rešeno i ja sam bila spašena od u tom trenutku za mene katastrofe neizmerljivih razmera. Odahnula sam. Sve je ponovo bilo u redu. Diplomski sam položila sa lakoćom i završila studije. Nastavila sam dalje, nesvesna toga da sam nešto zaboravila. Deo mene, na onoj klupi je još uvek paničio.
Ona emocija koju sam osetila u tih pola sata panike kada sam se prebacila u modus preživljavanja je ostala zaglavljena u mom emotivnom telu. Čekala je na bolje dane, da je još jednom osetim i otpustim. Moja svest mi je u tom trenu pomogla da nastavim dalje, ostanem prisebna i manifestujem rešenje problema. Da sam pustila emociju da me obuzme u tom trenu verovatno bi očajna ležala i plakala od straha i nemoći. Blokirana da bilo šta korisno uradim za sebe. To nije bio trenutak za slabost.
Verovatno se tako osećao svako kome je ikada egzistencija dovedena u pitanje u roku od jednog minuta. Čovek prelazi u modus preživljavanja, razvija snage koje inače nisu tu i svoje negativne emocije za trenutak stavlja na stranu. No, prošlo je skoro 10 godina od tada, i ja se svo to vreme nisam vratila tom dogadjaju. Za mene je to bila tačka u mojoj istoriji koju sam preskakala. Crna fleka. Iako je rezultat bio sjajan i sve prošlo kako treba, meni je to ostalo kao jedno od najgorih sećanja mog života. Kada bi me život na tren podsetio na taj dan, ja bih u sekundi osetila blagi napad panike i istog trena mislima skalala dalje govoreći kako me je čudo spasilo i kako sam zahvalna zbog toga. Što i jesam.
Ovaj proces potiskivanja panike u milisekundi je moj um tako dobro uvežbao, da nisam bila previše svesna toga. No, u emotivnom telu je to klupko panike i nemoći ostalo zaglavljeno. I moralo je da pronadje drugi način da skrene moju pažnju na sebe.
Iako živim sasvim siguran i opušten život, primetila sam da bi u trenutcima mira i meditacije na površinu izlazio neki nemir. Nedefinisani nemir. Nedefinisano zadovoljstvo. Veoma slaba emocija, ali konstantno prisutna. Kao tepih svim ostalim dogadjajim. Pošto nisam znala šta bi taj nemir mogao da znači, nisam se bavila njime i skretala bih misli na nešto pozitivno. Ipak, pitala sam se, zašto taj glupavi osećaj ne nestaje? Da li je to nešto što uvek mora biti tu? Kao šum.
Zatim sam primetila da me neki dogadjaji i manifestacije emotivno uzburkaju više no što je to potrebno. Da se osećam ugroženo u glupavim situacijama koje me zapravo uopšte ne ugrožavaju. Na primer, dešavalo mi se da na poslu slučajno napravim neku grešku koja bi onda bila blago kritikovana. I mene bi to emotivno pogodilo više nego što je situaciji primereno. Kao da je moje preživljavanje u pitanju.
Zatim se dešavalo da opet nesvesnom greškom oštetim uredjaj jednog prijatelja, i da se on van svih očekivanja iznervira zbog toga. Što je meni bilo ekstremno neprijatno, iako sa sa lakoćom mogla da pokrijem trošak štete.
U mom životu se dešavala serija dogadjaja, koji su svi nosili istu poruku u sebi. Nekom mojom nesvesnom greškom bih izazvala problem, koji bi manje više ugrozio neki deo moje egzistencije i doveo me u neprijatnu situaciju. Zaglavljena emocija u mom emotivnom telu je i dalje bila tu i kao deo moje svesti konstantno manifestovala dogadjaje u mojoj realnosti. Kao poznavaoc Zakona privlačenja, ja sam vremenom fantastično naučila da skrećem svoj fokus i podižem vibraciju u svakoj toj situaciji. Sve te greške bi bile ispravljene, situacije sam rešavala kao majstor. No ipak čudilo me je, zašto mi se uopšte dešavaju. I pre svega, zašto su tako slične? Nije to bila tema kojom sam se svesno bavila, no, kada bi mi se desilo ponovo nešto, osetila bih da mi je dogadjaj nekako poznat. Iako su uslovi nove manifestacije bili potpuno drugačiji. Osećanje nemoći i ugrožene egzistencije se kao zajednička nit provlačilo kroz moj prilično siguran i stabilan život. I nije više imalo ama baš nikakvo opravdanje.
Poslednja manifestacija tog tipa mi se desila baš prošle nedelje. Naime, moja webstrana, na kojoj ste upravo je bila zaključana od strane provajdera, jer je neko iskoristio rupu u softwaru. To sam prvo saznala tako što sam sasvim normalno otišla na stranu da napišem tekst o emotivnom telu, i videla da strana ne radi. Univerzum očigledno ima humora i u trenutku kada prenosim svoje uvide dalje, daje mi priliku da sama proživim taj uvid na veoma upečatljiv način
Dakle, otvorila sam stranu i videla da je nema. To je bio prvi trenutak u kojem me je oblio osećaj neprijatnosti. Ono blago nestajanje tla pod nogama. Da pozovem servis bilo je prekasno, jer je radno vreme završeno. Ostala sam u tom neprijatnom osećaju, nemoćna, čekajući sledeći dan da saznam u čemu je stvar. Iako sam umno znala da nisam uradila ništa ilegalno što bi provociralo zabranu pristupa strani, imala sam strah da je neko u moje ime napravio neki problem. Univerzum mi je još jednom doneo manifestaciju sa istom emotivnom podlogom. Samo što mi je ovaj put ostavio celih 16 sati da se nemoćno patim u toj emociji. Savršena kombinacija za izludeti. Ili se izlečiti.
Prvo sam počela da guglam razloge za zaključavanje strane, kako bih sebi olakšala. Verovala sam da će me neko logično rešenje izbaviti iz ovog groznog osećaja. No, guglanje je samo otežalo stvar, jer sam videla da se strane zaključavaju samo ako je zaista postoji ozbiljan problem. Ova vrsta čeprkanja po problemu nije korisna. Zatim sam počela da kukam svojim ukućanima, očekujući da oni kažu nešto što će me izbaviti iz moje bede. Želela sam da me oni spase iz mog jada. Ni to nije pomoglo, jer oni očigledno moj problem nisu gledali uopšte kao problem, već kao nešto što se dešava i što nije teško rešiti. Osetila sam se neshvaćeno.
Jer zašto ja onda osećam ovu paniku? Ako je stvar mala i nebitna. Zašto sam jedina ja ta koja od miša pravi slona?
Palo mi je na pamet da prošetam i to je pomoglo neko vreme. Vazduh me je opustio i uspela sam da sebi skrenem pažnju. Nabrojala sam sebi, šta je sve dobro u mom životu. Govorila da je sve u redu, da će se sve rešiti, da je Unverzum uvek na mojoj strani. Bila sam ponosna na sebe kako sjajno sebi dižem vibraciju.
No nakon šetnje se osećaj opet javio. Nastavio je da me juri. Ovaj put ruka mi je krenula ka ormaru sa slatkišima. Bila sam dovoljno budna da stanem posle nekoliko zalogaja i ne pojedem celu čokoladu. Smejala sam se sebi u jednom trenutku, jer sam shvatila da sam u sred negativne emocije i tražim načine da iskočim iz nje, ko iz vrele vode.
Pošto se već par nedelja bavim čišćenjem svog emotivnog tela, znala sam tačno da se nalazim u sred jedne lekcije i da je sve što pokušavam da uradim samo bežanje. Ali i ta spoznaja je samo pogoršala osećaj, koji je ovaj put odlučio da izadje na površinu. Glupave emocije. Ponekad mi se popnu na glavu.
Negde kasno na veče kada se sve umirilo shvatila sam da mi nema bežanja. Da sam pušač, već bih sigurno popušila tri pakle cigareta. Razni scenarii su mi se motali po glavi. Umno sam sebi objasnila da nema razloga da se brinem, sve će se srediti. Ali glupavi osećaj da ću ne svojom greškom biti „strogo“ kažnjena nije me napuštao.
Nakon nekoliko potpuno neuspešnih pokušaja bežanja, već duboko u noć znala sam šta mi je činiti.
Sedim sama u sobi, porodica spava…gledam kroz prozor u noć i razumem. Tu smo moja emocija i ja, nema više nikoga oko nas i ona čeka da je pogledam u oči. Da otvorim skalpelom misli tu ranu i izvadim gnoj. Kao kad stojiš na desetci i spremaš se da skočiš u bazen. A deset metara se čini kao hiljadu.
Sedam u moju fotelju za meditaciju, udišem nekoliko puta duboko i osećam svoje telo. U grudima stisak, ne uspevam da udahnem do kraja. U grlu knedla. Stomak napet. Do sada nisam ni primetila kako mi je telo reagovalo na poslednjih par sati stresa. Ponovo udišem nekoliko puta duboko i ovaj put svesno opuštam telo. Osećam razliku. Spremna sam, rekoh sebi. Nameravam da saznam sve što treba da saznam i osetim sve što treba da osetim, da bi mi ovaj put zaista bilo bolje. To je moja namera. I sedeću ovde, koliko god je potrebno. Sada više ne bežim.
Kako se osećam? pitam se. Uplašeno. Ugroženo. Kao da mi neko izmiče tlo pod nogama. Dišem. Svaki put kad osetim deo emocije, moj dah se zaustavi jer me prodje talas neprijatnosti. Podsetim sebe da nastavim da dišem, lagano i duboko. Moj dah je moje veslo kojim veslam kroz ove emocije. A svest čamac koji će me prevesti na drugu obalu. Nemoć. Strah i nemoć. Kao kad dobijam kaznu za nešto što nije moja krivica. Jedan talas besa prema onima koji su to uradili prolazi kroz mene…ja nastavljam da dišem. Znam da je bes prirodan beg od nemoći i straha. Sve je to prirodno. Dišem dalje. Ne menjam ništa. Ne pravim pauze izmedju udaha i izdaha, samo veslam dalje.
Kada sam se poslednji put osetila ovako? Pitam se….i koji sekund kasnije scena mi se stvara pred očima. Tačno vidim kako ovaj dogadjaj u svojoj osnovi nosi isti osećaj. Sledećih minut dva, pred mojim očima se stvara jedna po jedna scena…i sve povezane istom niti. Sada, kada sedim ovde u miru, osećam se dovoljno sigurno da ih pogledam na miru. Svakoj poklonim minut, najviše dva i ona već izbledi. Donese poruku i ode. Svaki put oprostim sebi, što sam na ovaj ili onaj način pobegla od sebe. Tada nisam znala bolje. Mislila sam da je olakšanje glavni cilj.
Sada sam spremna i za glavno pitanje.
Kada sam se prvi put osetila ovako? Izgovorim u mislima.
Istog trena osetim kako nešto krene prema meni. I tren kasnije me preplavi najveći talas straha koji znam. Kao što Balašević kaže, krene taj talas i znam da ću da potonem. Još ne vidim ništa, ne znam o čemu se radi, ali tlo pod nogama nestaje, počinjem da padam i pokušavam da viknem da me neko čuje a glas ne izlazi. Uvlačim duboko vazduh i govorim sebi…sve je u redu, tu sam, nisi sama. Srce ubrzano kuca. Tražim pomoć. Sada sam potpuno tu uz tebe, kažem sebi. Suze već kreću. Osećam da gubim vazduh. Ponovo uvlačim vazduh, držeći se za svoj dah čvrsto i govorim u mislima: Sada saznajem sve što treba da znam o ovoj emociji.
I tog trena vidim ispred sebe sliku grada, mene na klupi, kako prekidam telefonsku vezu nakon razgovora sa profesorom. Potsetim sebe da dišem. To je trenutak u kojem shvatam šta mi je u stvari rekao i negativan osećaj počinje da raste. Ponovo duboko dišem i posmatram tu Minu od pre deset godina, na dva metra od mene i vidim njenu paniku na licu. Ona mene ne vidi i oseća da nema kome da kaže šta joj se upravo desilo. Gleda svuda oko sebe, tražeći rešenje, kao da je ono negde u vazduhu, ali ne pronalazi ništa. Ponovo duboko dišem i govorim sebi: ja sam sada ovde potpuno. Stigla sam u svoju prošlost. A pošto vremena nema znam, dovela sam Minu iz svoje prošlosti u sada i ovde.
Prilazim joj lagan, a ona me i dalje ne vidi. Sedam na klupu pored nje. Skoro se dodirujemo i ja još jače osećam njen očaj. Iako sam u toj sceni posmatrač, ja mogu da osetim sve što ona oseća i znam svaku misao koju ona misli. Ja znam da nije ostalo još puno vremena, dok ona ne odluči da sedne na bicikl i pobegne od ovog osećaja. Ja odlučujem da ne pobegnem. Potpuno sam uz nju. Sada je moj trenutak da delujem.
Sasvim je u redu strah koji osećaš, – kažem joj
Ona me sada primećuje i posmatra me. Očajna sam, kaže. U jednom dahu mi objašnjava šta joj se dogodilo. I kako to nije u redu. I kako sad ne zna šta da radi. I šta sve može loše da se desi. Izgubiće posao, vizu, ceo novi život u novoj državi.
Slušam pažljivo i ne bunim se. Puštam je da mi sve to ispriča i ne govorim joj ništa. Tako je kako je. Tu sam. Kao najbolji prijatelj. I dišem duboko. Ne govorim joj da nije tako, jer njoj u tom trenutku jeste. Ne govorim joj ni da deset godina kasnije ništa od toga više nije bitno, jer njoj jeste. Samo slušam i bivam prisutna.
To ono što joj je u tom trenutku potrebno. I po prvi put, čini mi se…da ovaj osećaj u grudima lagano popušta.
Biće sve u redu, – kažem joj.
Gleda me sumnjičavo. Kako će biti u redu, kad sada ne vidim izlaz?
Veruj meni. Biće u redu.
Kako da ti verujem?
Odlučujem da joj ništa ne kažem. Jer um je opasan igrač. Kada je u strahu on će svaki razlog okrenuti protiv sebe. Od sluge se pretvara u gospodara. Nema tih reči koje mogu da ga umire.
Širim ruke i grlim je snažno. Kao dragog prijatelja kojeg nisam videla deset godina. Držim je u zagrljaju dok osećam kako plače. Osećam kako nemirno diše i svojim dubokim disanjem, malo po malo smirujem i njen dah.
Prošao je minut ili dva, i njen plač nestaje.
Bolje mi je, – kaže. Ne znam šta će biti ali nekako mi je bolje…Hvala ti što si tu.
Uvek sam tu.
Znaš, kaže, sad sam se setila. Imam osećaj da bi bilo dobro da odem do fakulteta i porazgovaram sa nekim drugim profesorom. Možda ipak nešto može da se uradi.
Gledam je sa osmehom i vidim ogromnu promenu na njoj. Kao da je veliki teret zbačen i bistrina se ponovo vraća u njen pogled. Nešto je drugačije.
Ako osećaš da bi pomoglo, kažem, idi na faks.
Ona sa poletom ustaje sa klupe, uzima bicikl, seda na sedište i pre nego što staje na pedalu okreće se i pogleda me sa osmehom…hoćemo li se ponovo sresti? – pita
Hoćemo.
Da li ćeš uvek biti tu?
Biću. Uvek. Tu.
Seda na bicikl i sa olakšanjem i puna nade vozi ka svojoj blistavoj budućnosti. Ka prijatelju kojeg će slučajno sresti, ka profesoru koji će baš slučajno biti tu i odlučiti da se njen ispit ipak prizna. Vozi ka divnom poslu, prijateljima, braku, novom stanu, rodjenju jednog divnog deteta, životu srećne i zadovoljne žene, koja je uvek spremna da bude uz sebe, kada je to potrebno.
Vozi u jasnoću, ljubav i podršku.
Vozi ka miru.
Vozi ka meni.
A ja sam još uvek ovde, u miru svoje dnevne sobe. Napolju zvono obeležava ponoć. Novi dan počinje. Udahnem duboko i lagano pomeram prste, ruke, vrat…otvaram oči sa osmehom na licu. Napetost u ledjima je nestala, osećam se potpuno mirno. Prošlo je nekih dvadesetak minuta. A toliko toga je drugačije.
Pomislih kratko na zaključanu webstranu i čudom čuda osećam samo mir u vezi sa tim. Zaključana, pa šta. Šta god da je rešiće se. Ima divnih ljudi koji rade tamo, koji će mi sutra ujutru pomoći da se problem reši. Ja sam zaštićena i sigurno su to uradili za moje dobro. Ove misli mi same dolaze i znam da su istina.
Pre no što utonem u dubok san, na tren mi se učini da vidim zrak svetla pored svog kreveta. Kao kada nas neka svetla ruka iz budućnosti pomiliuje i blesne samo kratko, da mahne. Prodje me talas sreće, i učini mi se da nisam sama. Pomislih, možda sada jedna Mina iz budućnosti upravo posmatra mene, puna ljubavi i razumevanja. Ona koja zna da će sve sutra biti dobro.
Tonem u najsladji san, prvi potpuno miran san posle deset godina.
Dok moje emotivno telo, blista u novom sjaju J
Sa ljubavlju svima koji su po nekad morali da zagrizu i izguraju da bi preživeli. Sada ste sigurni i možete da se vratite sebi. Uz vas sam.
Mina
