Lečenje emotivnog tela i oslobadjanje tereta – Četvrto poglavlje
Hinterlasse eine Antwort
Od koga da mlad čovek u današnje vreme nauči kako da izleči svoj bol, koliko god on drugima smešno delovao? Bol je bol. Niko, nikada ne reaguje preterano. Svi mi reagujemo tačno onako kako se osećamo. I kada neko sa strane kaže, vidi je, izigrava dramu, nas to još više boli,jer mi osećamo da je drama zaista velika. I uz to dolazi tuga, jer nema ko da razume. Mnogi od nas napuštaju sami sebe, tražeći nekoga tamo napolju ko će ispuniti njihovu potrebu za ljubavlju. I onda naravno još više pate, jer tako nešto je nemoguće naći. Ono što im nedostaje je odnos sa samim sobom. Oni sebi okreću ledja, i traže nekog drugog ko će da ih prihvati.
Nije pogrešno imati odnose sa drugima u kojima dobijamo ljubav i dobijamo podršku. Nije pogrešno tražiti ljude koji će nam prijati i sa kojima ćemo želeti da budemo. No, ako prvo nismo sami sa sobom u skladu, naši odnosi će reflektovati taj prvi i osnovni odnos. I onda nećemo ni spolja biti u stanju da nadjemo to što tražimo.
Univerzum će konstantno donositi manifestacije u kojima će se ogledati ova veza koju imamo sami sa sobom. Ako sami sebe napuštamo kada nam je teško i očekujemo od sebe da se saberemo i izguramo, onda ćemo imati odnose u kojima će to i drugi očekivati od nas. U tom smislu je sve oko nas naše ogledalo. Ako vas neko napušta i ostavlja na cedilu kada vam je potreban, zapitajte se, kada sam ja ostavila/ostavio sebe na cedilu? Ako vam ljudi ne opraštaju greške, zapitajte se, šta ja to sebi još nisam oprostila? Ako imate osećaj da ne možete da se oslonite ni na koga, pitajte se, da li mogu da se oslonim na sebe? Do god ne sredimo odnos sami sa sobom prolazićemo jednu po jednu neprijatnu situaciju u kojoj će nam biti pokazivano, šta to još treba da promenimo. Univerzum nas na taj način zapravo vraća sebi samima.
Ako vam se učini da nemate više gde i nemate više kome, moguće je da je došao trenutak da naučite sami sa sobom. Naćićete se sami i delovaće kao da ste ostavljeni od svih. Moraćete sami da zadovoljite sve svoje potrebe i da se izborite sa samoćom. Moraćete da naučite da volite sebe sa svim manama i greškama koje ste počinili. Učiniće vam se kao da nikada niste bili u težoj situaciji. Gledajte na ovo kao na pomoć univerzuma.
Bićemo primorani da prihvatimo sebe u situacijama u kojima smo se ranije napuštali. Da zavolimo sebe tamo gde smo se ranije mrzeli. Da zagrlimo sebe, tamo gde smo se ranije terali na borbu. Univerzum će nas na ovo naterati, tako što će nas dovesti u situacije u kojima nam ostaje još samo opcija da zavolimo sebe. Time će nam pomoći da shvatimo da to možemo. Tako korak po korak ponovo postajemo celi.
Kako negativne emocije utiču na emotivno telo?
Nikome od nas nije prijatno da budemo u blizini ljudi koji svaki čas svoje emocije pokazuju jasno i glasno. Nervira nas njihova dreka i učimo da je pametnije ćutati, jer nas tako ljudi više vole. I time još jednom napustimo sebe. A naše emocije počnu da se još više skupljaju u emotivnom telu. Teret počinje da raste i prve manifestacije tog tereta postaju vidljive na našem telu. Kreću glavobolje, bolovi, energija u telu pada i počinjemo da se vučemo kroz svakodnevnicu, kao da nosimo tonu kamenja na ledjima.
Najčešće bolesti izazvane emotivnim teretom su depresija i anksioznost. I napadi panike, koji su najjasniji vrisak emotivnog tela koje kaže „Primeti me, konačno!“. Naše emotivno telo direktno utiče na naš imuni, endokrini i nervni sistem. Imunitet nam opada i podložniji smo prehladama, infekcijama, i sporije ozdravljamo. Primer za emotivni bol su bolovi u predelu srca, glavobolje, bol u stomaku. Mnoge žene jednom mesečno odbole vezane dan dva za krevet, jer njihovo telo pokušava da emotivni bol izbaci kroz bol u stomaku.
Telesne manifestacije emotivnog pola se često pojavljuju tek mesecima ili godinama kasnije i na prvi pogled nije lako prepoznati njihov uzrok. To su na primer:
– Bolovi u stomaku
– Bolovi u ledjima
– Depresija
– Nesanica
– Anksioznost
– Debljina ili gubitak težine
– Reuma i atritis
– Astma
– Rak
– Dijabetis
– Bolesti krvotoka
Često nam se desi da neke od ovih bolesti izlečimo, ali ne izlečimo i njihov emotivni uzrok.
Onda čujemo da postoje metode, tehnike i čitava učenja koja će nam pomoći da se izvučemo iz tog bola. Kontrola uma počinje da zvuči kao fenomenalna ideja. A uz put dobijamo i čvrsto obećanje da će se i svi naši snovi ostvariti. Bacimo se na učenje, seminare, čitanje i diskusije sve u nadi da će sutra biti taj dan. Da će sutra konačno doći taj uvid koji će nam otvoriti sva vrata i učitini da bol zauvek nestane. Počinjemo da manifestujemo parking mesta, novčanice od deset eura i nova poslovna mesta. Primećujemo da zaista imamo moć da nešto pokrenemo u našoj realnosti, samo nam i dalje nije jasno zašto to tako teško ide.
Svaki put kada podignemo vibraciju ponosni smo na sebe i verujemo da će sad ostati tu gde je. I onda doživimo pad i ljutimo se na sebe. Nisi dovoljno dobro držala vibraciju, nije ti fokus bio dovoljno jak, kažu nam. I onda se opet stvara onaj osećaj da nismo u nečemu dovoljno dobri. Nismo zaslužili još uvek taj raj na zemlji.
Vremenom dokažemo sebi da zaista kreiramo u svojoj realnosti, i dešavaju se manifestacije koje smešnom preciznošću pokazuju da smo zaista mi to kreirali. Ciljevi postaju sve veći, ali mir duše nam još uvek beži. Isklizava kao mokar sapun iz ruku.
Imamo osećaj da nešto fali. Gubimo volju da stalno sebi dižemo vibraciju, jer znamo da će opet pasti. Odlučujemo da neko vreme dignemo ruke od svega, i jednostavno se prepustimo toku. I onda, po prvi put možda u životu, činimo pravu stvar.
Šta je naše prirodno stanje – zdravo emotivno telo
Naše prirodno stanje, kada smo zdravi u svakom pogledu je mir i osećaj potpunosti. Mi ne težimo tome da uvek budemo super srećni, iako su sreća, mir i ljubav najprijatnija osećanja. Mi težimo ka tome da budemo pre svega potpuni. A to znači da sebe volimo podjednako i kada smo tužni i kada smo srećni. I da sebe prihvatimo, nezavisno od toga koliko smo uspešni u bilo čemu. Da budemo uz sebe, kada smo sebi potrebni. A ne da se napuštamo okrećući se cigaretama, alkoholu, knjigama, zabavi, hrani… Jer dok mi peglamo loše osećaje afirmacijama, jedan deo nas se oseća napušteno i neshvaćeno. Taj deo nas misli, evo…meni je sad teško, a ona me napušta i traži sve moguće načine da pobegne od mene.Kad bi samo htela da mi da malo pažnje i da sasluša, bilo bi mi lakše.
Setite se, kada vam dete plače, šta je to što mu najviše pomaže? Naravno, ako je problem sitan, nebitan, možete mu lako skrenuti pažnju na nešto drugo. Promena fokusa i gotova stvar. Ali, ako je dete zaista tužno ili nemoćno iz nekog razloga, stalno če se vraćati na istu temu i tražiti da ga razumete i saslušate. Ponekad je samo jedan dug zagrljaj dovoljan. I vaše prisustvo. Setite se, često ljudi koji su mnogo tužni kažu, treba mi samo neko da bude tu. Ono što time žele da kažu je, treba mi nečije prisustvo, da se ne bi osećao napušteno sada kada mi je teško. Jer su očaj i napuštenost sami po sebi već gadne emocije. A pogotovo u paketu. Sve ovo vam govorim, baš zato što sam napravila te greške.
Kako zaceliti?
Mir koji je u nama je osnova ispod svega što nam se dešava. Mir je uvek tu. Kada umirimo telo i misli i ako imamo zdravo emotivno telo, osetićemo apsolutni mir. No, izmedju sloja svakodnevnice i sloja mira je sloj naših emocija. I one koje još nismo prihvatili, isplivavaju kada krenemo u mir. Srećemo ih i one traže našu pažnju. Mi možemo da ih potisnemo ponovo i kažemo, sada mi ne trebaš ne želim da mislim o tebi. To je ona priča sa 17 sekundi i afirmacijama.
No, ako ikada želimo da osetimo potpuno stanje mira duše, moraćemo da se bar neko vreme posvetimo ovim nemirima. I da oprostimo sebi, što smo sebe napustili kada je bilo teško i fokusirali se na „preživljavanje“. Možete sebi reći, tada nisam znala bolje. Činila sam najbolje što sam znala sa onim što sam imala. Možda sam bila dete, možda tinejdzer. Nisam znala ovo sve što sada znam. Osećala sam se ugroženo. Osećala sam se kao da moram da se borim. Pričajte tako sami sa sobom i oprostite sebi. Oprostite sebi što ste sebe doveli u tu situaciju i što ste uradili nešto što sada ne bi nikako. Pre nego što prihvatimo ideju da smo kreatori svog života, moraćemo sebi da oprostimo sve one situacije i dela koja ne bi ponovo kreirali. Da oprostimo sebi sve loše veze, sve loše reči, sve bolesti, sve grozne misli, sve uvrede, sve naše greške, sva razočaranja i sve strahove i nemoći. Tek tada možemo da prvi put zaista shvatimo da nismo ničije žrtve. Ovo opraštanje sebi nije igra od pet minuta, možda će vam trebati godine. Jer neće sva sećanja i emocije doći odjednom. Univerzum zna meru koju možemo da podnesemo, i ako udjemo u stanje poverenja i živimo svoj život najlepše što umemo, biće nam davane prilike da malo po malo izlečimo svoj život. Tako ćete smiriti nemire.
Da li kopati po prošlosti u potrazi za emotivnim teretima?
Ovi nemiri nisu nešto za čime treba da tragamo i kopamo. Kada se osećamo dobro i raspoloženo, nema smisla reći, idem sad da kopam po sećanju i tražim sve loše emocije kako bih ih obradila. Proces je drugačiji. Ideja je da živimo sasvim normalno svoj život, sa fokusom ka našim ciljevima i zeljama. Sa biranjem lepih misli. I onda, da pustimo da negativna emocija pronadje nas. Kao alarm koji nam poručuje da zastanemo i očistimo djubre iz prošlosti. To je relativno kratak proces, za koji je nekad potrebno uzeti par minuta, a možda i par sati. I kada osetimo da smo završili sa tom temom, pustimo da naša vibracija sama ponovo krene na bolje uz emotivnu skalu. Ovo dizanje vibracije tada postaje nešto poptuno lagano i osećamo se nošeni. Imamo utisak da smo srećni bez razloga, i da se sva vrata otvaraju. Tada možemo srećni i raspoloženi da nastavimo da težimo svojim ciljevima, znajući da je naše emotivno telo još zdravije. Kada bude ponovo bilo potrebno nešto isceliti, biće nam javljeno kroz osećaj.
Ljudi koji imaju zdravo i čisto emotivno telo mnogo reaguju samo na ono što se dešava sada i ovde. Oni su bolje u stanju da prodju kroz svoje negativne osećaje i da ih se reše.
